Osnovna škola „Sveti Sava“ je osmorazredna škola u Batočini. Njoj teritorijalno pripadaju izdvojene četvororazredne škole u Kijevu, Dobrovodici i Crnom Kalu. Osim njih, batočinskoj osnovnoj školi pripada i izdvojena osmorazredna škola u Badnjevcu, kojoj teritorijalno pripadaju četvororazredne škole u Žirovnici, Milatovcu i Prnjavoru. Takođe, izdvojena osmorazredna škola u Brzanu, teritorijalnu pripadnost ima nad četvorazrednom školom u naselju Solilo.
Matična osmorazredna škola „Sveti Sava“ u Batočini nastala je 1. januara 1992. godine, spajanjem triju škola, sa sedištem u Batočini, Brzanu i Badnjevcu.
Škola u Batočini do Prvog svetskog rata
U Batočini se 1836. godine pominje prvi učitelj Dragutin Miladinović. Školska zgrada nije postojala, a bilo je svega osam učenika. Škola je radila samo do Petrovdana, usled odlaska učitelja.
Učiteljski posao, 1839. godine, nastavlja Srećko Milivojević iz Desimirovaca. On je, zbog lošeg plaćanja, napustio školu i otišao za sveštenika. Škola u Batočini nije radila sve do 1843. godine. Tadašnji ministar prosvete poslao je svršenog bogoslova Dimitrija Popovića za učitelja, ali je i on, zbog nerešenog pitanja plaćanja, otišao iz Batočine.
Krajem 1844. godine, Batočinci su se organizovali i odredili su platu učitelju od 600 groša. Za učitelja su doveli Aleksandra Dobrića iz Karlovca. Škola je 1846. imala deset đaka, a 1850. godine broj se povećao na 11 đaka.
Vredni učitelj Gvozden Stanić zapisao je u Letopisu da se, zvanično, prva škola nalazila u porti crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Batočini. Nažalost, ne može se precizirati tačan datum zvaničnog otvaranja prve škole u Batočini. Sa sigurnošću može se tvrditi da je to bilo između 1853. i 1855. godine. Prvi učitelji bili su Srbi, dolazili su sa teritorije koja je bila pod vlašću Austrije. Pismenog i obrazovanog stanovništva u tadašnjoj Kneževini Srbiji nije bilo u velikom broju. Škola je brojala najviše do 30 đaka, dok ženska deca nisu ni išla u školu.
Školska zgrada je svoje mesto dobila 1861. godine kada je knez Mihailo Obrenović ustupio konak nasleđen od oca Miloša Obrenovića. Međutim, problem je nastao kada je u istu zgradu useljena i sudnica što je izazvalo sukob škole i opštine 1871. i 1872. godine, jer su deca morala da gledaju uhapšene i slušaju optužbe.
Sa povećanjem dece povećao se i broj učitelja, pa je tako škola 1890. godine dobila četvrtog učitelja. To je stvaralo probleme sa stambenim prostorom, jer je Batočina 1881. godine imala 45 đaka, a već 1898. godine 130 đaka. Zbog toga je 1899. godine konak prepravljan, porušen je jedan zid kako bi se napravila dodatna učionica.
Naročito se povećao broj ženske dece, pa je Ministartsvo prosvete naredilo da se 1894. godine otvori Ženska škola, koja je samostalno radila do 1902. godine, kada se spojila sa postojećom školom. U tom periodu radile su četiri učiteljice: Darinka Veličković (1894-1895), Marija Miloradović (1895-1897), Zorka Rakić (1897-1898) i Marija Todorović (1898-1902).
Česti su bili prekidi nastave u batočinskoj školi. Nastava se prekidala zbog berbe, zbog raznih bolesti (zbog srdobolje, šarlaha i dr.), ali i poplava. Nastavu je prilično ometala stalna pojava izostajanja dece zbog poljskih radova. To je izazivalo česte sukobe sa školskim odborima, koji nisu hteli da izriču kazne roditeljima.
PRVI SVETSKI RAT
Škole u Prvom svetskom ratu u Srbiji su prilično stradale. One su trupama za vreme rata služile za odmor, a za vreme okupacije korišćene su kao kasarne mesnih vojnih posada i žandarmerija. O njima se nije vodilo računa, pa su tako korišćene i za smeštaj vojne opreme, kao magacin hrane, a ponekad i za smeštaj konja. Iz tog razloga, bio je uništen sav školski nameštaj.
Takva je situacija bila i u Batočini. Šteta na školskoj zgradi, nameštaju, učilima, biblioteci i arhivi procenjena je na 17.849 dinara, za oružje i municiju Đačke streljačke družine oko 350 dinara, za sprave za obrađivanje imanja 62 dinara, što je ukupno iznosilo 18.261 dinara.
Period između dva svetska rata
Školski odbor škole u Batočini je na prvoj sednici nakon rata, 22. septembra 1919. godine, utvrdio da je broj učenika koji pohađa nastavu u školskoj 1918/19. godini, iznosio 120. Od tog broja u prvi razred upisalo se 75 učenika, u drugi 15, u treći 20 i u četvrti samo 1 učenik.
Vremenom, škola je bila u sve lošijem stanju, bez obzira na stalne popravke, zato je 11. novembra 1928. godine pokrenuta inicijativa za podizanje nove školske zgrade, jer se kao razlog navodi da je „sklona padu“.
To je potvrdio i upravitelj škole na poslednjoj sednici Školskog odbora, 1919. godine, sledećim rečima: „Upravitelj škole skreće pažnju Odboru da je škola mesto za vaspitanje i obuku podmlatka – budućnosti naroda. Kao takvo mesto, škola treba da je ispravno snabdevena potrebama. Međutim, naša je škola najzapuštenija od sviju zgrada u ovom mestu, još je i razgrađena, a nužnici neopravljeni, bunar neočišćen.
Nameštaj je jadan i ubistven za decu. Sad je i ogreva, a još može biti hladnoće. Istinski nastavnik ne bi smeo da gleda ovakvo stanje. Škola treba da je učionica, a ne mučionica. Međutim, deca sede kao u mučilištu… Odbor je izabran da pomaže nastavnike i školu… I vlast opštinska treba bolju brigu da pokloni školi.“
Vremenom, škola je bila u sve lošijem stanju, bez obzira na stalne popravke. Zato je, 11. novembra 1928. godine, pokrenuta inicijativa za podizanje nove školske zgrade, navodeći se kao razlog da je škola „sklona padu“.
Zbog oskudice u zemljištu, poslata je molba opštini da to reši. Iz tog razloga je 3. februara 1929. godine održana sednica Odbora opštine varošice Batočina, škole varošice Batočina i škole sela Batočina u kancelariji Suda opštine, kako bi se rešilo pitanje zemljišta za izgradnju škole.
Posle dužeg međusobnog savetovanja sva tri odbora, odlučeno je da se izvrši revizija granica školskih imanja kako bi i jedno i drugo školsko imanje dobilo pravilan geometrijski izgled. „Nova, granična linija ima ići paralelno sa regulacionim linijama, koja dotiče zapadnu stranu imanja škole sela Batočine.
Ova linija ima da prođe kroz teme najispupčenijeg preloma koji se nalazi na istočnoj strani školske zgrade, a išla bi u pravcu krajnje granične tačke, koja se nalazi na južnoj strni na tromeđi imanja jedne i druge škole i imanja Drag. T. Đorđevića i Bran. Marinkovića i škole var. Batočine, tako da odatle, pod pravim uglom, izlazi na tromeđu imanja Branka Marinkovića, Dragana T. Đorđevića i škole var. Batočine.
Zapadni deo od ove granice pripada seoskoj školi, a istočna varoškoj školi sa bunarom na ovom delu. Južna strana od gore imenovane granice ima pripasti školi sela Batočine, a u veličini oko 5 ari, tako da se imanje seoske škole sa istoka graniči celom graničnom linijom imanjem Drag. T. Đorđevića trg. i Milosava Miloševića zemlj. iz v. Batočine. “
Pošto je nova granična linija uzela nešto zemljišta od varoške škole, seoska škola se obavezala da varoškoj, za naknadu, uplati određeni novac. Varoška škola će novac, koji dobije da iskoristi za otkup drugog imanja, kako bi proširila imanje sa istočne strane.
Sporazum je još jednom revidiran 15. februara, kada je seoskoj školi naređeno da ustupi varoškoj školi 1,80 m, prema glavnoj ulici. Za ovaj ustupak, varoška škola trebalo je da plati 2.000 dinara u roku od tri meseca.
Početkom 1929. godine sastala se komisija, određena odlukom Okružne građevinske sekcije, u staroj školskoj zgradi sela Batočine, radi izbora zemljišta za podizanje školske zgrade.
Komisija se složila sa izborom zemljišta, iako se nalazila u ataru varoši, jer pogodnijeg zemljišta u ataru sela nije bilo imajući u vidu puteve i često izlivanje Lepenice.
Komisija je utvrdila da je zemljište suvo, da je veličine 42 ara i 59 m2, ali da nedostaje 2000 m2 za školski vrt, pa se Odboru seoske škole zadaje dužnost da u neposrednoj blizini otkupi potrebno zemljište i da izabrano zemljište bude lepo izloženo suncu i da se u neposrednoj blizini nalazi česma sa dobrom pijaćom vodom.
Nadležnom inženjeru, poznatom ruskom arhitekti Leonidu Makšejevu, za izradu plana i predračuna za novu školu određeno je 1.000 dinara, zato što će raditi u vankancelarijskom vremenu.
Odlučeno je da mu se unapred da 300 dinara i rok od 20 dana za izradu plana. Stavljeno je do znanja i predsedniku opštine da 3. marta sazove Zbor građana, na kojem će se izabrati Građevinski odbor za podizanje nove škole.
Rušenje stare zgrade počelo je 17. jula 1929. godine. Pre toga, predsednik opštine je odredio dovoljan broj kulučara, koji će rušiti zgradu i kontrolisao skupljanje poreza kako ne bi bilo zastoja u poslu.
Ipak, zbog nedostatka novca odlučeno je da sav prihod od Svetosavske zabave, koji je namenjen za kupovinu odeće siromašnoj deci, bude preusmeren za podizanje nove školske zgrade. S obzirom na to da prihod nije bio dovoljno veliki, odlučeno je da se prikupnjeni novac upotrebi za priključenje školske zgrade na vodovod.
Veliki dobrotvori bili su Andra Tanasijević, koji je dao 40.000 dinara, Dunavska banovina sa 25.000, Ministarstvo prosvete 10.000, Dragutin S. Kojić 1.000 i Ćuprijska fabrika šećera 1.000 dinara.
Osvećenje škole obavio je batočinski sveštenik Milan Milanović 1930. godine, uz prisustvo velikog broja gostiju. Milanović je na kraju službe održao govor, kojim se zahvalio predsedniku Brani Veljkoviću što je pomogao da se škola završi.
Obratili su se skupu i sreski školski nadzornik Dobrica Pavlović i banovinski školski nadzornik Đorđević. Upravitelj škole Čeda Blagojević je sa decom izveo nekoliko pesama, kao i istorijski komad u tri čina „Jastrebački soko“. Predsednik opštine Brana Veljković u svom obraćanju pozdravio je kralja Aleksandra i kraljevsku vladu. Planirano narodno veselje trajalo je od večeri pa sve do jutarnjih sati.
Prema aktu Dunavske banovine škola je dobila zadatak da na vidnom mestu istakne mermernu ploču sa urezanim imenima izginulih ratnika u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Održana je javna licitacija, a odbor je izrazio želju da ploča bude od crnog granita veličine 2,20 x 0,50 cm i debljine 3 cm. Iznad ploče je trebalo da budu u reljefu izrađeni grbovi na belom mermeru. Na licitaciji je pobedila ponuda Jovana Radovanovića iz Svilajnca.
Ponovno osvećenje škole i otkrivanje spomen-ploče trebalo je da se obavi u nedelju 21. maja 1933. godine. O ovom bitnom događaju za sve Batočince pisao je veliki broj lokalnih novina, ali i dnevni beogradski listovi „Politika“ i „Pravda“. Osvećenje škole je počelo u 10 časova u prisustvu velikog broja stanovnika Batočine, gostiju iz Beograda, Ćuprije, Jagodine, Kragujevca i Kragujevačkog sreza. Na stanici je goste sačekao odbor za podizanje škole i spomen-ploče sa stanovništvom Batočine i 19. četa počasnog puka, koja je bila zadužena za vojnu muziku.
Goste je pozdravio upravitelj škole Gvozden Stanić rečima: „Braćo i dragi gosti! Večito žive oni, kojih se na ovaj način sećamo. Imena ovih sto trideset i nekoliko Batočina ca, koja su urezana dletom u tvrdi mermer, koji će prkositi vremenu, nisu samo tu da se ne zaborave. Ne, braćo. Neka u ovom hramu nauke i molitve budu sjajan primer nama i potonjim generacijama kako se umire za otadžbinu…
Posle Drugog svetskog rata
Pošto je vremenom priraštaj učenika bio sve veći, a školski prostor nedovoljan, javila se želja prosvetnih radnika i meštana Batočine za izgradnju nove i savremene škole.
Tako je 28. aprila 1970. godine Savet osnovne škole „14. oktobar“, doneo odluku da se u Batočini podigne nova školska zgrada. U leto 1971. godine, porušen je veći deo stare i 18. avgusta, iste godine, otpočeli su radovi na izgradnji nove škole. Nova školska zgrada je završena 1973. godine.
Danas je Osnovna škola „Sveti Sava“ osmorazredna škola u Batočini. Njoj teritorijalno pripadaju izdvojene četvororazredne škole u Kijevu, Dobrovodici i Crnom Kalu; izdvojena osmorazredna škola u Badnjevcu, kojoj teritorijalno pripadaju četvororazredne škole u Žirovnici, Milatovcu i Prnjavoru, i izdvojena osmorazredna škola u Brzanu, kojoj teritorijalno pripada četvorazredna škola u naselju Solilo.
U školskoj 2019/20. godini, osmorazrednu školu u Batočini pohađa 487 učenika, raspoređenih u 20 odeljenja. Računajući i izdvojena odeljena, broj učenika je 758, raspoređenih u 45 odeljenja.
