fbpx

FIĆA – “Ružni lepotan”

u Kultura/Vesti

Na današnji dan 1955. počela je proizvodnja „Fiće”.
„Fići” i svim njegovima poklanjam ovu priču za rođendan.

Prvi automobil u srpskim domovima 60-tih bio je „Fića“. Taj mali auto nije bio samo prevozno sredstvo ili statusni simbol svoga vlasnika. „Fića“ je bio i ostao kućni ljubimac. Ritualno pranje „Fiće“ u dvorištu, iako na karoseriji nema ni traga prljavštine, bilo je redovna pojava.

Vlasnik sa sunđerom u jednoj ruci i crevom tekuće vode u drugoj izvodio je ponosno svoj popodnevni ritual. To je bilo ustvari, maženje ljubimca, a ne čišćenje prljavog automobila. „Fića“ je tretiran kao odličan đak kojim se roditelji ponose, dok ih komšiluk zadivljeno i čežnutljivo gleda preko tarabe.

Iako je „Fića“ u stvari, bio veoma ružan auto (samo je „Spaček“ bio ružniji), veoma brzo se razvila čitava industrija ukrasa za njega. Navlake za sedišta i volane izrađeni od nečega nalik jamboliji bili su masovna pojava. Karirane presvlake za sedišta i patosnice raznih vrsta, takođe. Vrhunac ukrašavanja je uvožen iz Italije – kuče na zadnjoj polici, koje klima glavom po neravnom putu i beli prstenasti naplaci sa strane guma, koji su činili da one na „Fići“ budu dvobojne, baš kao na onim nedostižnim drumskim lađama marke „Ford“ i „Krajsler“ koje su u tehnikoloru vozili junaci američkih filmova.
Sedamdesetih godina prošlog veka naš svakodnevni jezik je obogaćen sintagmom, koja se odnosila na jednu pojavu u svetu filma. Glasila je „Ružni lepotani“ i važila je za neka nova muška lica u svetu „sedme“ umetnosti, a zvali su se Žan Pol Belmondo, Stiv Mekvin, Lino Ventura, Čarls Bronson itd.

Ali, kako to često u istoriji biva, pre nego u Holivudu, u našoj maloj čaršiji 18. oktobra 1955. godine pojavio se jedan „ružni lepotan“ i preko noći osvojio srca i istoka i zapada. Jedino je uobražena Severna Amerika ostala imuna na njega, iako danas, na početku kraja neiscrpnih naftnih izvora Teksasa i Bliskog Istoka priželjkuje da joj se desi neki „Fića“.

Navedenog datuma počela je u Zavodima „Crvena Zastava“ proizvodnja malolitražnog četvoroseda (koji se mogao registrovati za 5 osoba), čije je službeno ime glasilo Zastava 750M, po licenci italijanskog Fiata 600. To je i uzrokovalo nadevanje nadimka „Fića“, po blizancu sa druge strane Jadranskog mora. Fića je u dugom automobilskom životu menjao brojeve u svom službenom imenu, što je značilo promenu kubikaže i naravno, konjskih snaga, koje su ga gurale, jer je imao zadnju vuču. Poslednje službeno ime pod kojim je prestao da se proizvodi 18. novembra 1985. bilo je Zastava 750 SE.
Za tri decenije i jedan mesec u Kragujevcu je napravljeno 923.487 komada ovog ružnog i prelepog automobila. Imajući u vidu dugovečnost tog mališana i socijalnu kartu njegovog prosečnog vozača, možemo izvesti računicu da je bar pet miliona muškaraca i žena jedan deo svog života provelo za volanom „Fiće“. To je otprilike ceo Pariz, Beograd i Barselona. A ako ubrojimo i ona maloletna lica koja su kradom od ćalca ili dede (ponekad i komšije), provozala neki kilometar, cifra postaje mnogo veća.
Naravno, nije to najveći broj proizvedenih vozila jednog modela u svetu. Ali to nije ni najvažnije, jer „Fića“ nije bio samo automobil za sirotinju, bio je mnogo više. „Fića“ je bio čitav jedan pokret, čak pomalo revolucija, naših socijalističkih života.

To vam je izgledalo kao kad bi danas svako od nas prekonoć naučio da leti. Pojava „Fiće“, jeftinog automobilčića u koji može da stane čitava porodica i ode za male pare na letovanje ili u inostranstvo, bila je zaista revolucionarna. Vešte ruke majstora širom Šumadije, konstruisale su prekonoć krovne nosače za „Fiću“, takozvane „Galerije“. Tu se moglo natrpati svašta. Od šatora i ćebadi, do nekoliko lonaca i šerpi sa isprženim šniclama zalivenim mašću, plus džak krompira, kesa pasulja i nekoliko glavica kupusa. Sve je to „Fića“ kroz Bosnu dovezao do obale Jadrana, sa sve pozamašnim neobrijanim vozačem, njegovom drugaricom i dvoje – troje dece.
Ali da ne ispadne kako je „Fića“ imao samo svrhu da omogući samoupravljačkoj sirotinji jeftin prevoz do mora. Bio je bogami on, onako malen, znamenit socijalni simbol u očima turista koji su na Jadransku obalu dolazili po specijalnom odobrenju Kompartije u prastarim autobusima iz zemalja tadašnjeg Varšavskog pakta. Uglavnom su to bili Česi i Čehinje.

Božemeprosti, al ponekad pomislim da je bar jedna trećina, danas radno sposobnih građana Republike Češke, začeta 50-tih i 60-tih na lepom, plavom Jadranu u „Fići“ ili povodom „Fiće“. Imati dvadesetak i nešto godina i „Fiću“ u to vreme značilo je biti u velikoj prednosti nad ostatkom muškog dela čovečanstva, od kragujevačkog korzoa, pa sve do gradske plaže u Makarskoj ili Dubrovniku. Na Severnom Jadranu i Istri su nas potiskivali Italijani jer su stizali sa novijim i luksuznijim Fiatovim modelima. Ali u Dalmaciji „Fića“ je od svoga vlasnika stvarao Apolona u zelenim češkim očima.

Zato, vi omladinci, naročito oprez. Ako danas sa ovim novim biometrijskim bezviznim pasošem stignete u Prag, pa se zagledate u nečije lepe oči, dobro razmislite. Možda pripadaju vašoj sestri od strica ili ujaka, a da oboje o tome nemate pojma. „Fića“ je bratstvo među narodima pospešivao bolje od bilo kog kompartijskog programa i rezolucije.
Još dok je proizvođen, „Fiću“ su počeli da potiskuju novi modeli svetskih marki koji su svakodnevno pristizali iz Francuske i Zapadne Nemačke, pa boga mi i po neki Amerikanac. „Fića“ je odjednom postao mali, neudoban (čuj, posle svih onih švaleracija), i sa hiljadu mana.

Narod je postao bogatiji i izbirljiviji. Poslednji su od „Fiće“ odustali sportski vozači „Nacionalne klase“. Oni su ga vozili na trkama još neku godinu po okončanju njegove proizvodnje. Ali kako je vreme bez „Fiće“ odmicalo, tako je počela da mu ponovo raste cena u našim očima. Svima nam zakuca srce brže kad na nekoj smotri oldtajmera ugledamo „Fiću“.

Kao da ponovo ugledamo sopstvenog dedu ili baku, koji sa smeškom čuvaju našu bezbednu mladost, u kojoj nije bilo rata za kredit, računa za grejanje i sličnih užasa koji život znače.
Koliko bi nam život bio lepši da dok čekamo na semaforu, ponovo ispred nas prolazi kolona „Fića“, kao u vremenu u kojem nismo ni slutili izolaciju i bombardovanje. I kad smo na izbore izlazili reda radi i bez ikakvog interesa za izborne rezultate.
Činilo se da će protok vremena, sam od sebe, doneti bolji život i bolji automobil u naše živote. I zato sam se posebno obradovao jednom prijatelju kada je pre nekoliko nedelja uparkirao svog dobro očuvanog i negovanog „Fiću“ u moje dvorište.

Jovan Kale Gligorijević

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

*

Najnovije u Kultura

Peharom nagrađen trud

Tradicionalna kolektivna igra – folklor oduvek je negovana u Batočini. Koreni postojanja
Zlatne ruke Batočine

Ruke zlata vredne

Tradicija je lepota koju čuvamo. (Ezra Paund)Bez tradicije smo izgubljeni, bez nje

NOĆ KNJIGE

Najduža do sada!Tradicionalna manifestacija Noć knjige održaće se i ovog juna! Uz
Idi na Vrh