Oprosti mi.
Dok si tu, vodiću te u dvoboje.
Moje si, samo moje!
Oprosti mi.
Osećam da ti nije lako,
Al’ druge nema: Budi jako!
Kad su te slamali drugi,
Jedini krivac sam bila.
Prstom ih na tebe usmerila,
Ko plastičnu igračku poklonila!
I kad je život nevolje nosio,
U prvi red borbe tebe sam slala.
Nisu ljudi, ja sam te izdala!
Davala te za trice i kučine,
Slala u mreže olovne paučine,
Pa te ranjeno previjala.
Da bih ja! Jaka! Snažno sijala.
Praštaj i molim te!
Ne kucaj sad tiše.
Bojim se umora koji slutim.
Nova se bojišta otvoriše,
Zar da te sklonim i ćutim?
Ne! Ako su borbe naš usud kleti,
Moramo dalje. Važno je smeti!
Ne budi neotporni cvet leta.
I ne poklekni, bila bi šteta.
Daću ti oči, stopala, ruke.
Svom snagom udri na nove muke.
Oprosti, što nemaš bolji dom
Sem ovog u običnom telu mom.
Ne kucaj tiho, prokleto bilo!
Još se nije dovoljno snilo,
Ni četvrt od sanjanog ostvarilo.
A u nekom dalekom danu…
Kad ti i poslednju zadam ranu,
Znam da ćeš kucajem priznati :
Bilo je najteže mene pratiti!
A opet, najlepše u meni živeti!
Biljana Mrdaković,
prof.srpskog jezika iz Batočine
