fbpx

Mom srcu

u Poezija

Oprosti mi.
Dok si tu, vodiću te u dvoboje.
Moje si, samo moje!

Oprosti mi.
Osećam da ti nije lako,
Al’ druge nema: Budi jako!

Kad su te slamali drugi,
Jedini krivac sam bila.
Prstom ih na tebe usmerila,
Ko plastičnu igračku poklonila!

I kad je život nevolje nosio,
U prvi red borbe tebe sam slala.
Nisu ljudi, ja sam te izdala!

Davala te za trice i kučine,
Slala u mreže olovne paučine,
Pa te ranjeno previjala.
Da bih ja! Jaka! Snažno sijala.

Praštaj i molim te!
Ne kucaj sad tiše.
Bojim se umora koji slutim.
Nova se bojišta otvoriše,
Zar da te sklonim i ćutim?

Ne! Ako su borbe naš usud kleti,
Moramo dalje. Važno je smeti!
Ne budi neotporni cvet leta.
I ne poklekni, bila bi šteta.

Daću ti oči, stopala, ruke.
Svom snagom udri na nove muke.
Oprosti, što nemaš bolji dom
Sem ovog u običnom telu mom.

Ne kucaj tiho, prokleto bilo!
Još se nije dovoljno snilo,
Ni četvrt od sanjanog ostvarilo.

A u nekom dalekom danu…
Kad ti i poslednju zadam ranu,
Znam da ćeš kucajem priznati :
Bilo je najteže mene pratiti!
A opet, najlepše u meni živeti!

Biljana Mrdaković,

prof.srpskog jezika iz Batočine

Оставите одговор

Najnovije u Poezija

Pričam ti o septembru

Nikada nikome nisam reklada naročito volim septembar.Varljiva jutra u kojima se dvoumimda

Moj zavičaj

Zavičaj je onaj kraj, koji uvek osećaš negde duboko u sebi. Zauzima
Idi na Vrh