fbpx

“Krvava bajka”- MI i ONA

u Dešavanja/Dešavanja u okolini/Kultura/Poezija

Zora je svanula i tog 21. oktobra. Svanuo je, sa izlaskom sunca, i novi dan. Uveliko se razdanilo jutro, ni po čemu drugačije od prethodnih. Zraci su se pomaljali kroz grane visokog, gusto zbijenog drveća…  Sve je bilo tiho i mirno, ili je tako bar, trebalo da bude…

Zapravo, izgledalo je sve sasvim drugačije. Od sedam sati ujutru do dva, u popodnevnim satima, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba. A onda… Sve je utihnulo! Otišlo u neki drugi život, nebeski. Nije više bilo plača, ni dubokog disanja, ni jauka, ni smeha, niti se išta i iko mogao nazvati nekim imenom, jer ni ljudi više nije bilo.

Njih dve hiljade sedamsto devedeset šest streljanih, pre sudnjeg časa, ni slutili nisu da će ih poslednji put majke videti, očevi pozdraviti, sestre zagrliti, žene poljubiti, dete u kolevci nasmejano, pred njihovim licima, biti. Njih, dve hiljade sedamsto devedeset šest Srba, očeva, sinova, braće, stirčeva, dedova! Njih dve hiljade devetsto sedamdeset šest momaka, muževa, dečaka i mladića otišlo je u nepovrat, bez ikakvog povoda, čineći ono što se činiti mora.

I, zar je sada bitno, kakvo je vreme tog dana bilo? Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša.

Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih. U Šumadiji, u Kragujevcu, postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru. Takvih je tog 21. oktobra bilo na hiljade.

Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji, koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja.

Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Jedno je sigurno, stradale su žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana pogubljeni, ne znajući zašto i zbog čega. Krenuli su u večni život kroz smrt.

Jedan batočinski pupoljak o tragediji kazuje stihove “Krvave bajke”, koračajući trnovitom stazom kuda su, pre sedamdeset i osam godina, poslednji put koračali naši dedovi, sinovi, očevi, braća…

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

*

Najnovije u Dešavanja

Đurđevdan

Pravljenje venčića od mirisnih trava, ritualno umivanje vodom, đurđevdanski uranak.. Krsna slava
Idi na Vrh