Dobrovodica predanje

Uspomene iz predanja mojih predaka – Dobrovodica

u Dobrovodica

Kad sam bio još mali od svojih 7 godina, a to je bilo oko 1846 godine, sedeći tako oko vatre dobro naložene otac, mati nam, tri brata i četiri sestre neudate, otac poče pričati ovako:
E deco da vam pričam šta su mi moji predci pričali o poreklu mojih predaka, odkuda, su došli u Srbiju. Prvi predak zvao se Obrad, ali vi to dobro zapamtite i kad odrastete ne zaboravite pričati vašim potomcima, jer nije zgoreg da se to pričanje prenosi sa kolena na koleno, a valjda će biti od tog doba preko trista godina. Od prilike to se dogodilo oko 1570. godine, živeo je naš predak Obrad, tamo negde iza Manastaria Dečana na istočnoj granici Crne Gore, tamo se nalazi predeo dosta plodan, a zvao se Metohija. Ima jedna omanja rečica istog imena, kraj te rečice bilo je selo ne znam imena i tu se rodio naš predak Obrad, koji je imao veliku i imućnu zadrugu. Među njima imao je brata popa. Imali su dosta dobrog imanja poljsko, a na toj reci imali su vodenicu od 12 kamenova koja je bila na tako zgodnom mestu pa pošto je rečica bila mala, a dosta brza voda je kretala samo jedan kamen, al oni su udesili tako da je voda čim izadje iz jedne buke ili žleba odma ispod koleta ulazila u drugu buku, pa tako redom do 12 kamenova u jedan mah kretala i vodenica bila sva pod jednim krovom pružena niz reku, a imali su dosta stoke sitne i krupne i tu u blizini jednu veliku livadu i u istoj česma kraj koje bilo veliko kameno korito za pojenje stoke.

Pop je imao parohiju od 20 malih sela, pa kad ode u parohiju on ne dođe kući po 10-15 dana već tamo opeva mrtve u grobu, kršćava i venčava. Imali su dosta prostranu kuću, ali nije imala sobu već vatra na sred kuće gorela, a svi su zadrugari imali u krugu staje za svoje porode.

Bio je neki paša veliki tiranin koji je živeo u Sarajevu pa češće putovao u Skadar i svagda je odsedao kod popa u kuću sa svojom poslugom i činio svašta pa i tiranisao i kinjio sadrugu popovu u odsustvu popovom. Tako ti jednom prilikom dođe paša sa poslugom i odsedne u popovoj kući, a Obradu naredi da ne sme spavati već da cele noći vatru loži što je to Obrad morao i učiniti, sedeći tako i o svačemu razmišljajući pa mu dodje i ta kobna misao da ubije ne samo pašu već i poslugu, što je pomislio to je i izvršio.

Kada su turci doznali za pogibiju pašinu i njegove posluge, tada turci ne samo da su obesili popa, već i celu porodicu popovu malo i veliko pokolju a imanje razgrabe.

Pošto je paša sa poslugom dobro zaspao, pa kako mu je sikira u blizini bila, maši se za sikiru, a vatra se već utulila, ustane i približi se paši pa ti prvo pašu dobru tucne gdi treba pa onda poslugu smiri, zatim ispadne iz kuće na ona manja vrata uzme iz štale jednog turskog konja pa ti pokraj ostvari od vrednosti kao i novac od turaka pokupi, zatim iz kuće uzme jednu okruglu jasenovu sofu, jednu tepsiju bakarnu, jednu bukliju sa kaišima i jednu korpu drvenu koja je veštački izvrtena sa kapakom na šrav, imala je okruglastu dršku i nos nalik ibrik ili barčak koja je vatala osam oka vina, potovari to sve na samar konjski. Sve to pomenute stvari prelazeći sa oca na sina došle su u nasledstvo mom ocu, koje sam ih očima vidio u kući mog oca, pa iste noći krene se iz svog rodnog mesta na sever ka Manastiru Dečanu da se više nikad ne vrati u svoje rodno mesto.

Pošto je prošao Dečane, Kosovo i Kopaonik i preko raznih sela do Morave, pa pređe Moravu putujući preko ostalih sela dođe na konak u selo Bačinu gde se zadrži nekoliko dana. Jedan imućan seljak koji je imao samo jedinicu kćerku pita Obrada da li bi služio kod njega, na šta mu Obrad odgovori da bi služio ako bi našao dobrog gazdu. Tako ti se on pogodi kod tog seljaka radeći mu sve poljske radove na zadovoljstvo svoga gazde, služeći tog seljaka nekoliko godina, i jako se dopao seljaku da mu je dao svoju jedinicu ćerku za ženu gdi po smrti tasta svog postane naslednik celog imanja.

Obradov dolazak po pričanju mojih predaka u Bačinu je došao misli se da je bilo oko 1570. godine i Obrad rodi Zdravka u Bačini oko 1580. godine, a dal je još kog sina imao predanje ništa ne kaže. Zdravko rodi Marka mog dedu. Oko 1710. godine nastane veliko tiranstvo turaka nad Srbima, kad je prevršila dara meru tada Srbi sa pomoću Austrije dignu bunu protiv turaka u Pašaluku Beogradskom, zauzmu zemljište do Prizrena i Skoplja. U to vreme moj deda Marko prebegne u Srem zajedno sa svojom ženom Miljom, a nije još imao dece i nastani se u manastiru Jazku sa ostalim svojim zadrugarima, koliko je godina proveo u manastiru Jazku predanje nam nište ne priča. Marko je u Jazku rodio sina Kostu, koji kad se vratio bio je od 7 godina, a vraćajući se iz Srema pređe na Zabrežju Savu, pa pređe preko raznih sela i dodje u Kragujevački Okrug pa tu naiđe u jednoj šumi na tri kućice gdi zanoći kod Stojana Šarca. Sutra dan stane se spremati sa namerom da ide u svoje rodno mesto Bačinu, a na to će mu reći Stojan Žarac, pa baš si brat Marko naumio da ideš u Bačinu, ali ja biti rekao da ne ideš, ja sam pre dve nedelje bio do Kruševca pa sam prešao preko tvog sela Bačine to je samo jedno polje ograslo korovom, i nigdi ni jedne kuće, sve su to turci popalili, a drveta nema nigde u blizini, ostani ti ovde kod nas, nas ima samo tri kuće, eto dao je imamo dosta gore, pa ćemo ti pomoći da ti napravimo kuću biraj mesto gdi hoćeš, nas tri kuće pomoćićemo da nasečemo greda i napravimo tu kuću, pomoćićemo da nasečemo greda i napravimo tu kuću, pomoćićemo ti da iskrčiš za njive, a daćemo ti i plug pa ori i posej, jer ova zemlja dobro je rodna, a eto tu nam je u blizini i dobra vodica.
U to vreme ove priče već je prestala borba između Srba ustanika s jedne i Austrije i turske s druge strane. Pošto se deda Marko dugo razmišljao, pristane na nagovor Stojana Šarca, dobro brat Stojane reći će moj deda Marko kad ti tako kažeš, ali mi je vrlo žao za moju postojbinu, jer sam se tamo rodio pa me želja tamo vuče, a i žena me okupila da se vratimo u našu postojbinu. Te tako moj deda ostane tu da se stani i one tri kuće pomognu te napreve kuću, a zatim iskrče šumu za njime pa onda poore i poseje kukuruz i ostali usev. Pošto su se i još neke porodice počele tu doseljavati to se mesto nazove Dobrovodica zbog one dobre vodice.

Prvi doseljenici u Dobrovodici bili su Stojan Šarac, Sima Glišić i Sinđelić, a bio je i moj deda Marko.

Ovo predanje i priče svršio 15. aprila 1908. godine, Spasoje Marković učitelj rodom iz Dobrovodice.

Napomena: Tekst je prepisan u originalnoj formi sa gramatičkim specifičnostima zbog autentičnosti istog.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.

*